Re­di­telj Pe­tar Pe­ja­ko­vić i po ci­je­nu da ga oka­rak­te­ri­šu kao to­tal­nog usa­mlje­ni­ka, ni­kad ni­je al­ter­na­tiv­no, do­ku­men­tar­no na­pu­stio za­rad svje­ta­la mejnstrim, pro­fi­ta­bil­nog po­zo­ri­šta. Već go­di­na­ma on ne­se­bič­no tro­ši ener­gi­ju na po­zo­ri­šne pro­jek­te na­mi­je­nje­ne dje­ci i mla­di­ma i nji­ho­vom obra­zo­va­nju. Je­di­ni je ško­lo­va­ni re­di­telj kod nas ko­ji se po­du­hva­tio pe­da­go­ške mi­si­je kroz ko­ju ne­u­mor­no, go­di­na­ma, ra­di sa mla­di­ma i dje­com. U nje­go­vom pro­jek­ti­ma ama­te­ri, pri­je sve­ga ti­nej­dže­ri, do­bi­ja­ju po­vje­re­nje do­stoj­no pro­fe­si­o­na­la­ca.

● Ko­je mje­sto u Va­šim pla­no­vi­ma tre­nut­no za­u­zi­ma „po­zo­ri­šte za od­ra­sle”?
- Isti­na, po­sled­nje tri, če­ti­ri go­di­ne uglav­nom ra­dim pro­fe­si­o­nal­ne pred­sta­ve za dje­cu, po­sve­ćen sam i do­ku­men­tar­nom po­zo­ri­štu, ko­je je spe­ci­fič­no na raz­li­či­te na­či­ne. Baš će pod­go­rič­ka pu­bli­ka ima­ti usko­ro pri­li­ke da vi­di na sce­ni KIC-a „Bu­do To­mo­vić”, je­dan moj do­ku­men­tar­ni pro­je­kat, ko­ji sam ra­dio sa po­zo­ri­šnom ra­di­o­ni­com Udru­že­nja oso­ba sa ošte­će­nim vi­dom „Ho­mer”. U pla­nu su još ne­ki pro­jek­ti, „po­zo­ri­šte za od­ra­sle”, jer mi ma­lo to ne­do­sta­je. Sve u sve­mu mi­slim da do­la­zi po­la­ko do dis­per­zi­je na na­šoj po­zo­ri­šnoj sce­ni, do­ga­đa­ju se ve­o­ma ra­zno­li­ke stva­ri, lju­di se uda­lja­va­ju od ve­li­kih in­sti­tu­ci­ja, što je ve­o­ma do­bro. Gra­be mla­di lju­di dru­ge pro­sto­re. S dru­ge stra­ne, in­sti­tu­ci­je su u kri­zi, vi­še ne­go ikad u po­sled­njih pet­na­e­stak go­di­na, što je do­sta alar­mant­no i znak je da se mo­ra ne­što mi­je­nja­ti.

●Či­ni se da se u Va­še pla­no­ve ni­ka­ko ni­je uklo­pi­la fo­te­lja di­rek­to­ra Kul­tur­nog cen­tra u Ko­to­ru, u ko­joj ste sje­dje­li jed­no vri­je­me?
- To jed­no­stav­no ni­je uspje­lo. Pro­sto ni­sam uspio da re­gu­li­šem svoj sta­tus u okol­no­sti­ma ko­je vla­da­ju u toj usta­no­vi. Do­sta je te­ško mi­je­nja­ti, a isto­vre­me­no ne pro­mi­je­ni­ti ni­šta. Ako ho­će­mo ne­što da po­stig­ne­mo mo­ra­mo ući u istin­ske si­stem­ske pro­mje­ne ka­da su in­sti­tu­ci­je kul­tu­re u pi­ta­nju. Mi­slim na cen­tre za kul­tu­ru na lo­kal­nom ni­vou, ali i ve­ći­nu usta­no­va na dr­žav­nom ni­vou. Iskre­no, ve­ći­na mo­de­la po ko­ji­ma ra­de te in­sti­tu­ci­je i lju­di ko­ji su ta­mo za­po­sle­ni, pot­pu­no su pre­va­zi­đe­ni.

● U ka­kvom je sta­nju po­zo­ri­šna ama­ter­ska sce­na u Cr­noj Go­ri?
- Ko­li­ko vi­dim do­la­ze ne­ki no­vi klin­ci, i to je do­bro. Po­ja­vlju­ju se no­ve pred­sta­ve i no­vi lju­di, no­vi po­zo­ri­šni cen­tri.

● Ne­dav­no su se ču­le ocje­ne da ama­ter­sku po­zo­ri­šnu sce­nu, to jest si­stem po ko­jem funk­ci­o­ni­še, tre­ba što pri­je mi­je­nja­ti. Na pri­mjer di­rek­tor Ko­la­šin­skog po­zo­ri­šta Zo­ran Ra­ko­če­vić je gla­sno pro­zvao or­ga­ni­za­to­re fe­sti­va­la u Bi­je­lom Po­lju pred­lo­živ­ši da ga tre­ba pre­mje­sti­ti ili osno­va­ti ne­ki dru­gi?
- Fe­sti­val u Bi­je­lom Po­lju za­i­sta ima mno­go pro­ble­ma u smi­slu na­gra­da, ra­da ži­ri­ja, pro­ce­su­i­ra­nja pred­sta­va, a na­ro­či­to u smi­slu oda­bi­ra ko­ma­da ko­ji na­šu ama­ter­sku sce­nu pred­sta­vlja na re­gi­o­nal­nom fe­sti­va­lu. Ne mi­slim da tre­ba ići u de­ta­lje, ali či­ni mi se da bi taj fe­sti­val tre­ba­lo ili pro­mi­je­ni­ti dra­stič­no, ili or­ga­ni­zo­va­ti ne­ki sa­svim dru­gi, u ne­kom dru­gom gra­du. Zna­te, do­šli su no­vi lju­di, je­dan od pri­mje­ra je Ko­la­šin­sko po­zo­ri­šte. Od­lič­no je or­ga­ni­zo­va­no, pro­iz­vo­di do­sta pred­sta­va ko­je ima­ju uspje­ha ši­rom eks-Ju­go­sla­vi­je, a i ši­re. Sa­zri­je­va vri­je­me da se po­zo­ri­šni ama­te­ri­zam ozbilj­ni­je i kva­li­tet­ni­je or­ga­ni­zu­je. Tre­ba mu po­sve­ti­ti vi­še pa­žnje, pri­je sve­ga me­dij­ske i pe­da­go­ške, jer taj te­a­tar na ne­ki na­čin stva­ra pro­stor za bu­duć­nost pro­fe­si­o­nal­nog te­a­tra, a sa dru­ge stva­ra pro­stor za za­lju­blje­ni­ke i po­sve­će­ni­ke sce­ni da se iz­ra­ze što je i ple­me­ni­to i li­je­po.

● U po­sled­nje vri­je­me is­ti­če­te se u pro­fi­li­sa­nju bu­duć­no­sti dječ­jeg po­zo­ri­šta u Cr­noj Go­ri. Či­ni se da je i na tom po­lju scen­ske umjet­no­sti do­šlo do pre­kret­ni­ce?
- Po­ku­ša­va­mo kroz Ko­tor­ski fe­sti­val po­zo­ri­šta za dje­cu, ko­ji je mo­žda naj­zna­čaj­ni­ja ma­ni­fe­sta­ci­ja tog ti­pa u re­gi­o­nu, a ko ne i ju­go­i­stoč­noj Evro­pi, da se iz­bo­ri­mo za još jed­no Dječ­je po­zo­ri­šte u Cr­noj Go­ri. Že­li­mo da ono bu­de is­klju­či­vo po­sve­će­no dječ­jem te­a­tru, mo­žda da do­bi­je i na­ci­o­nal­ni sta­tus. To bi bio pre­se­dan, jer ma­lo je ze­ma­lja ko­je ima­ju na­ci­o­nal­no po­zo­ri­šte is­klju­či­vo po­sve­će­no dječ­jem te­a­tru.

● Ko­li­ko se oti­šlo u tom prav­cu, ili je još sve na ide­ji?
- Na­pra­vi­li smo ela­bo­rat, lo­bi­ra­mo... Taj pro­ces, kad se uđe u ad­mi­ni­stra­tiv­ne to­ko­ve, po­tra­ja­će. A, sa du­ge stra­ne, to mo­žda i ni­je ta­ko lo­še, jer do­la­ze nam ško­lo­va­ni pro­du­cen­ti, glum­ci, or­ga­ni­za­to­ri... pa se po­la­ko stva­ra mla­da, per­spek­tiv­na eki­pa, što či­ni da Cr­na Go­ra, bar što se ti­če dječ­jeg te­a­tra, mo­že bi­ti mir­na pe­de­se­tak go­di­na.
S.ĆET­KO­VIĆ


Pro­fe­si­o­nal­no dječ­je po­zo­ri­šte u Ko­to­ru

● Gdje bi bi­lo to dječ­je po­zo­ri­šte?
- Pla­ni­ra­no je da na­ci­o­nal­no dječ­je po­zo­ri­šte bu­de u Ko­to­ru. Ali ne­će se osta­ti sa­mo na to­me, jer or­ga­ni­zu­je­mo po­zo­ri­šne ra­di­o­ni­ce u Pod­go­ri­ci, Nik­ši­ću. Sko­ro sam po­čeo da dr­žim ra­di­o­ni­ce za dje­cu i mla­de i na Ce­ti­nju. Ta­ko se ši­ri na­ša mi­si­ja, stva­ra se te­a­tar­ska pu­bli­ka, ko­ja će jed­nog da­na da­ti i pro­fe­si­o­nal­ce i ama­te­re. Ako kre­ne­mo tim pu­tem i ovaj trend pro­ši­ri­mo još na ne­ke cr­no­gor­ske gra­do­ve, on­da ne­ma zi­me za po­zo­ri­šnu umjet­nost u Cr­noj Go­ri na­red­nih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja.